Hodala je po leševima beba, decu zvala da vide mamu, pa ih ustaše maljevima udarali u glavu: Ko su bili Nada i Dinko Šakić, bračni par ujedinjen u krvavom piru!
Jasenovac i Stara Gradiška, najstrašniji logori Nezavisne Države Hrvatske (NDH), ostavili su neizbrisiv trag u istoriji Balkana.
Tu su hiljade civila, uglavnom Srba, Jevreja i Roma, izgubile živote u rukama zlikovaca čije ime i danas izaziva jezu - Dinka i Nade Šakić, bračnog para koji je svojim rukama sprovodio nezapamćeni teror i ubistva.
Njihova imena i danas izazivaju jezu. Njihov odnos nije bio samo bračni bio je pakt u zločinu.
Upoznavanje i brak
Dinko Šakić rođen je 1921. godine u mestu Studenci u BiH. Još u mladosti priključio se ustaškom pokretu, gde su se njegov karakter i ambicije oblikovali u skladu sa ideologijom NDH. Kroz angažman u raznim ustaškim strukturama, upoznaje Nadu Luburić, sestru jednog od najzloglasnijih ustaških zapovednika, Maksima Luburića.
Zahvaljujući rodbinskim vezama s Luburićem, započeo je brz uspon po ustaškoj hijerarhijskoj lestvici.
Venčali su se 12. decembra 1943. godine u Zagrebu. Ideologija i zverstva postaju temelj njihove veze.
Ko je Dinko Šakić
Godine 1944. Dinko Šakić postaje komandant logora Jasenovac. Za preživele logoraše, njegovo ime postaje sinonim za smrt. Bio je hladan, sistematičan i lično uključen u zločine.
Preživeli Jakov Finci, kako su prenosili mediji, svedočio je o njegovom ponašanju decenijama kasnije, tokom suđenja, ispričao je:
- Dok sam govorio o batinama koje su me ustaše tukle kundakom po leđima uz povike: "Ti si mučio Isusa", Šakić se smejao. Sudija ga je upitao: "Optuženi, vi se smejete?", a on je odgovorio: "Oprostite, moram se smijati. Čitat ću da ne bih slušao gluposti."
Pod njegovim nadzorom, logor je funkcionisao po zakonima straha, gde su streljanja i mučenja bila svakodnevica.
Dinko Šakić je u intervjuima nakon rata više puta isticao da se ne kaje zbog svoje uloge u Jasenovcu.
- Sa svojih sedamdeset, kad imam djecu i unuke, ponavljam: "Opet bih učinio isto..." - izjavio je on.
Ko je Nada Šakić
Dok je Dinko komandovao Jasenovcem, Nada Šakić - rođena Luburić - vladala je Starom Gradiškom. Preživeli je pamte po hladnokrvnoj brutalnosti, posebno prema deci i ženama.
Svedoci su govorili da je gotovo uvek bila u ustaškoj zelenoj uniformi, sa pištoljem i kamom u čizmi. Patološki je, kako kažu, uživala u zverskom mučenju i najčešće ubijala bez ikakvog povoda.
Postoje svedočenja preživelih zatvorenica koja opisuju njena klanja logorašica. Nada bi se nakon pokolja malo "utegla", rukom pročešljala kosu i nastavila dalje kao da je prethodno učinila nešto najnormalnije.
Ljiljana Ivanišević, zatvorenica u Staroj Gradiški koja je kao dete bila zatvorena i preživela, svedočila je kasnije:
"Nade Šakić se odlično sećam i pamtim svaki detalj susreta sa njom. Uvek je imala osmeh na licu i nisam je se plašila, sve dok me nije išibala korbačem kada sam od gladi počela da skidam parče zida."
Opisala je i kako je Nada Šakić ubijala žene u logoru:
"Ne sećam se tačno datuma, ali znam da je bilo hladno, pa zbog toga pretpostavljam da je to bio oktobar ili novembar mesec, jer su u to vreme stalno kiše padale. Ja sam se sklonila u položenu kacu u dvorištu, u kojoj je bilo još nekoliko žena, međutim došla je Nada i pucala u dve žene koje su ležale u jednoj kaci. Te žene su bile bolesne i nepokretne."
Pava Molnar, Hrvatica koja je uhapšena jer je bila član partizana svedočila je o sudbini dece sa Kozare:
"Kolone majki sa decom dolazile su sa Kozare. Ustaše su majke odvajale od dece. To su mala deca, neka tek rođena, a neka do 15 godina. Taj krik koji se čuo, cela Gradiška je odjekivala od vriske i jauka dece. To se ne može oprostiti. To je strašno! Onda su ta deca odvedena u posebne zgrade. Neke naše Hrvatice su oko njih malo vodile računa, međutim sva deca su od proliva, tifusa i gladi pomrla."
Rutina užasa u Staroj Gradiški bila je nemilosrdna. Kolone majki sa decom odvajane su, deca zatvarana u posebne zgrade gde su mnogi umirali od gladi, tifusa ili ubijeni. Zvuk krikova odjekivao je kroz dvorišta logora, dok su zatvorenici stajali paralisani strahom:
"Celo dvorište je bilo punjeno plačem i smrću, a mi smo morali da stojimo mirno i čekamo svoj red."
Jovanka Aleksić-Bobić, koja je zarobljena jula 1942. godine, posle oslobođenja Nade Šakić javila se Muzeju žrtava genocida u Beogradu da svedoči, i između ostalog rekla:
- Sećam se da je Nada Luburić bila prelepa žena i veliki monstrum. Otetu decu je obukla u ustaške uniforme. Ta deca su morala u stroju da pevaju "Mi smo deca malena, sve ustaše prave, za Hrvatsku daćemo naše mlade glave". To su bila srpska deca. Neopisiva je bila ta scena kada njihove majke vrište, gledaju tu scenu i spremaju se put za Nemačku... Kada smo krenuli furgonom ka Sisku, jedna majka je iz očaja skinula kaiš sa svoje haljine i tu pred nama svima se obesila u furgonu, jer nije mogla da izdrži bol..."
Svedočenje Bosiljke Pešić iz Paučja kod Đakova pred istražnim sudijom u Beogradu bilo je možda i najpotresnije:
"Po dolasku u logor Jasenovac, moj otac je odmah odvojen, tako da smo mi deca ostali sa našom majkom u Jasenovcu nekih dvadeset dana najviše, nakon čega smo pešice transportovani do Stare Gradiške. Kada smo stigli, naša majka je odmah odvojena, a mi deca smo ostali na otvorenom prostoru... Ja sam sve vreme vodila brigu o mom najmlađem bratu, dvoipogodišnjem Milanu, koji je po dolasku u logor Stara Gradiška jednostavno nestao. Prolazeći kroz dvorište logora, načula sam dečji plač u jednoj zgradi i prepoznala da je njegov. Popela sam se na sprat i u jednoj prostoriji zatekla jeziv prizor - bebe su po podu ležale mrtve. U toj prostoriji sam videla moga brata, a takođe i okrivljenu Nadu Luburić, koja je bila u pognutom položaju. Davala je deci da stave nešto u usta", ispričala je ona dodajući da sa 12 godina nije znala o čemu se radi.
Tek kasnije je shvatila da je to bio otrov.
"Gazeći između leševa beba koje su bile na podu, uzela sam u naručje moga brata Milana. Okrivljena se u tom momentu okrenula, videla je da sam podigla dete, udarila me je po rukama, tako da sam ispustila Milana iz naručja. U tom momentu, a sve vreme je gazila preko leševa beba koje su bile na podu, njoj je ispao higijenski uložak na jednu mrtvu bebu. Sagla se da podigne uložak, a ja sam iskoristila taj trenutak i sa bratom u naručju pobegla iz te prostorije. Prizor je bio jeziv... Kada smo stigli u Zagreb, na mojim rukama je umro moj najmlađi brat Milan, pena mu je curila iz usta. Tek tada sam shvatila da je i on otrovan, da nije umro od gladi i žeđi. Od momenta kada sam uzela mog brata iz one prostorije pa do njegove smrti prošlo je tri dana..."
Bosiljka je svedočila o još jednom užasu koji se odigravao u logoru, a koji je neshvatljiv običnom ljudskom mozgu.
- Nada je pozivala decu rečima: "Ko hoće da vidi mamu, neka pođe sa mnom", tako da su mala deca masovno terana ka jednom kanalu. Okrivljena je davala naloge ustašama da tu decu likvidiraju na taj način što bi deci rekli: "Nagnite se ka kanalu, mama vam je dole". Deca bi se sagla. U tim momentima, ustaše bi ih ubijale maljevima po glavi.
Bekstvo
U maju 1945. godine, Dinko i Nada Šakić pobegli su iz zemlje zajedno sa drugim ustašama. Preko Austrije i Italije, takozvanim pacovskim kanalima, stigli su u Argentinu. Tamo su živeli pod lažnim imenima, u vili na obali Atlantskog okeana, gde su dobili troje dece. Kum na krštenjima bio im je lično Ante Pavelić.
Zločin bez kazne
Dinko Šakić uhapšen je 1998. godine u Argentini i izručen Hrvatskoj. Godinu dana kasnije osuđen je na 20 godina zatvora zbog ratnih zločina u Jasenovcu.
Umro je 2008. u zatvoru od posledica bolesti. Sahranjen je u Zagrebu u punoj ustaškoj uniformi iz Drugog svetskog rata.
Nada Šakić umrla je u Zagrebu kao slobodan građanin u 85. godini i nikada nije odgovarala za stravična zlodela.
Za šta su se sumnjičili
Nada Šakić
1. Zajedno sa Majom Bužon, Milkom Pribanić i Božicom Obradović, te sa ostalim ustaškim osobljem logora u Staroj Gradišci, fizički maltretirala logorašice, na taj način što ih je tukla štapom, šutirala čizmom, gazila po telu bolesnih i trudnih logorašica, upućivala u samicu i kažnjavala oduzimanjem hleba i hrane, zbog čega je od gladi umrlo više hiljada logorašica, te je zatim učestvovala i u fizičkoj likvidaciji logorašica tako što ih je po noći klala i gušila na koji način je lišeno života više hiljada logorašica
2. U koncentracionom logoru Jasenovac naređivala da se logorašicama daje hrana lošeg kvaliteta bez masti i sa vrlo malo soli, zbog čega je kroz duži period na posredan način dolazilo do slabljenja organizma logorašica i njihovog obolevanja usled čega je od početka 1945. godine do 23.04.1945. godine umrlo više hiljada logorašica;
3. Dana 21.04.1945.godine u koncentracionom logoru u Jasenovcu naredila da se sve preostale ženske osobe i to oko 900 starijih žena i oko 50-60 ženske dece likvidiraju, pa i sama u tome učestvovala, tako što je sa grupom ustaša sve ove žene prebacila preko reke Save iz logora Jasenovac u Gradinu, gde su ih zatukli maljevima i čekićima, udarajući ih po glavi ili klali noževima - čime bi izvršila krivično delo genocida iz čl.141. KZ SRJ.
Dinko Šakić
1. Naređivao da se logorašima daje za ishranu hrana lošeg kvaliteta bez masti i sa vrlo malo soli, koja se sastojala od supe od 2-3 lista kupusa ili 2-3 zrna pasulja, sa dva ili tri krompira, zbog čega je kroz duži period na posredan način dolazilo do slabljenja organizma logoraša i njihovog oboljevanja, usled čega je umrlo više desetina hiljada logoraša;
2. Naređivao ustaškom osoblju logora da fizičkim maltretiranjem i premlaćivanjem i likvidacijom za vreme rada iznemoglih logoraša prisiljava logoraše da rade preko deset sati dnevno svakog dana i da obavljaju naporne fizičke radove i to van logora: u polju, na podizanju velikog i malog nasipa, na krčenju šuma i seči drva, zatim u okviru logora u radionicama: lančari, pekari, ciglani, ekonomiji, krojačnici i drugo, pa je ustaško osoblje mlatilo zatvorenike pri odlasku i povratku sa rada, a iscrpljene logoraše koji bi pali na zemlju, tukli kundacima do smrti ili postreljali te je zbog toga izgubilo život više hiljada ljudi.
3. Naređivao da se bolesni i slabi logoraši koji nisu sposobni za rad, likvidiraju, pa su ustaše ovakve logoraše prebacivali preko reke Save u Gradinu, tamo ih maljevima udarali po glavi i bacali u iskopane jame za masovne grobnice, te tako lišili života više desetina hiljada starih i bolesnih.
4. Naređivao da se likvidira veliki broj ljudi koji bi tek prispeli u logor, pa su ustaše u više navrata lišili života više desetina hiljada lica na taj način što su ih pravo iz železničkih vagona kojima su dovoženi do logora, odvozili vezane žicom dva po dva do Granika - dizalice na reci Savi, gde su ih maljevima udarali po temenu i bacali u reku ili ih skelom prevozili preko Save do Gradine gde su ih zatukli maljevima i čekićima, udarajući ih po glavi ili klali noževima i to najčešće tako da je žrtva morala skočiti u iskopanu jamu gde je tada sledilo samo ubijanje
5. Naređivao da se vrši likvidacija dece, pa su ustaše, počev od juna 1942.godine, počeli masovno da ubijaju decu do 14 godina i do kraja te godine lišili života najmanje 15.794 dece, zatim u toku 1943.godine lišili života najmanje 529 dece i u toku 1944. godine lišili života najmanje 1.134 deteta i to na tako što su decu trgali iz majčine utrobe, streljali, nabijali na bajonete, klali noževima, bradvama i sekirama, ubijali maljevima i gvozdenim polugama, spaljivali u krematorijumu, žive bacali u duboke rake, gušili cijankalijem i gašenim krečom, trovali zaraženim inekcijama i kaustičnom sodom i satirali glađu, žeđu i hladnoćom.